nameless

Danas je 316.dan. Još uvek Te nema. Još uvek se sećam.

                                ***

Daleka prošlost...

Nevozan si. Nervoza izbija iz svakog pogleda, iz svakog damara. Zašto si nervozan? Danas nam je godišnjica veze. Ni prva, znam srcem ni poslednja. Želela sam negde da odemo. Ti&ja. Na neko mesto, posebno mesto, Naše mesto. Više nemam želje za tim. Nervoza je isuviše očigledna. Gledam Te kao prvi put da Te vidim. I po prvi put shvatam da ne znam šta je to što Ti se mota po glavi. Ipak odlazimo. Gradski. Gužva. Dah ljudi. Nervoza. Dolazimo. Ipak me uspeva opustiti rezak noćni vazduh, miris vode. I dalje nervoza. Sada se smejem sećajući se uzroka te i takve nervoze- koji se iz najvećeg straha pretvorio u najlepši san. Ustaješ. Pokušavaš pronaći mesto između svih tih tela. Ne znam šta želiš. Gledaš me, reči kreću. Prestaješ. Vidim Ti suze u očima. Klečiš. Uzimaš moju ruku i stavljaš mi prsten. "Da li bi me učinila najsrećnijim čovekom na svetu i postala moja žena?" "Da, da, da!" Ljubim Te. Suze mi same kreću. Bože, nisam znala da se i od sreće može plakati... Ljubimo se, plačemo. Čujem aplauz koji zamire u pozadini. Da, te noći sam Ti rekla DA. Da, te noći sam Ti rekla da me samo Ti usrećuješ, da si Jedini i Poslednji. Da volim Te. Dugo smo se ljubili i plakali srećni što smo u ovom gorkom svetu pronašli jedno drugo. Prva noć je noć kada si ušao u moj život- ovo je druga noć, noć kad si me po drugi put učinio najsrećnijom devojkom na celom svetu.               

                                  ***

Danas je 316.dan. On spava. Tebe nema. Nisam potpuna, ali nisi ni potreban.